Државне матичне књиге на територији Угарске
Државне матичне књиге на територији Угарске
Матична књига као врста евиденције носила је различите називе у зависности од времена настанка и територије. Назив „матица” потиче од латинске речи <i>matrix</i>, што значи јавни списак, попис, односно од латинске речи <i>matricula</i>, што значи пописна књига, списак рођених, крштених, венчаних или умрлих једне парохије. Други назив за ову врсту књиге је „регистар” који такође потиче од латинског <i>registrum</i> (<i style=“mso-bidi-font-style: normal;“>regestum</i>, <i style=“mso-bidi-font-style: normal;“>regestrum</i>), што значи списак, попис. Назива се и „протокол” од речи латинског порекла <i>protocollum</i>,<i> </i>што значи записати по званичној дужности, унети у записник.</p>У Угарској су 18. децембра 1894. године ступила на снагу два закона, Закон о грађанском браку(члан XXXI1), односно о обавези закључивања грађанског брака и Закон о државним матичним књигама (члан XXXIII2) којим су уведене обавезне државне матице без обзира на вероисповест. Закон је измењен и допуњен 1904. године (члан XXXVI3).
На основу параграфа 20. Закона из 1894. године да се сви уписи у матичне књиге врше искључиво на званичном (мађарском) језику, наредне године донета је наредба Министарства унутрашњих послова бр. 86.225/18954 која је регулисала начин уписивања немађарских крштених имена, односно начин превода имена. Да би се тај задатак матичарима олакшао, наредба је садржала списак личних имена са преводом, коју је 1893. године саставила Мађарска академија наука (мађ. Magyar Tudományos Akadémia) и на ком су се нашли преводи (односно пандани) као што су: Александар – Шандор (Sándor), Стеван – Иштван (István), Ладислав – Ласло (László), Сузана – Жужана (Zsuzsanna), Ленка – Илона (Ilona), итд.
Убрзо у Министарство пристижу притужбе да списак није потпун, те министар унутрашњих послова издаје наредбу 64.687/1896 у ком позива матичне службе да пошаљу своје евентуалне допуне имена. Међутим, нови министар унутрашњих послова наредбом 55.093/18995 те допуне одбацује и налаже уписе имена само из постојећег списка, с тим да за имена као што су Alojzia, Antonella, Eulalia, Ajax, Bonifácz, Coriolan, Romulus (којих нема на списку, нити се могу превести на мађарски језик) налаже упис у оригиналном облику.
Након доношења Измене закона о државним матичним књигама из 1904. године, члан 55 министарске наредбе 80.000/19066 (Упутство о начину вођења матичних књига) говори о упису страних имена на мађарском језику, односно упису панданa и упису изворног облика имена у загради, као и о упису само изворног облика за имена која се не могу превести на мађарски језик, односно за која не постоје пандани у мађарском језику. Списак имена за правилан упис објављен је у прилогу c) ове наредбе.
Литература и извори:
1. 1894. évi XXXI. törvénycikk a házassági jogról. Szentesítve: 1894. XII. 9. Kihirdetve: 1894. XII. 18. (https://net.jogtar.hu/ezer-ev-torveny?docid=89400031.TV).
2. 1894. évi XXXIII. törvénycikk az állami anyakönyvekről. Szentesítve: 1894. XII. 9. Kihirdetve: 1894. XII. 18. (https://net.jogtar.hu/ezer-ev-torveny?docid=89400033.TV).
3. 1904. évi XXXVI. törvénycikk az állami anyakönyvekről szóló 1894:XXXIII. tc. módositásáról. Szentesítve: 1904. IX. 15. Kihirdetve: 1904. IX. 20. (https://net.jogtar.hu/ezer-ev-torveny?docid=90400036.TV).
4. Magyarországi rendeletek tára, I kötet, M. kir. Belügyministerium, Budapest, 1895, 1397–1421.
5. Magyarországi rendeletek tára, I kötet, M. kir. Belügyministerium, Budapest, 1900, 17–18.
6. Magyarországi rendeletek tára, I füzet, M. kir. Belügyministerium, Budapest, 1906, 1831–1835, 2026–2045.
Мађаризација
Мађаризација (мађ. Magyarosítás) је планирана, асимилаторска политика примењена од стране угарске власти у 19. и почетком 20. века. Имала је за циљ да другим етничким заједницама наметне мађарски језик и културу, односно мађарску националност, из разлога да би се увећао удео Мађара у укупном броју становништва у Угарској.
Неопходно је најпре напоменути да 19. век у Европи представља период револуција, почетка романтизма и значајних друштвено-политичких промена, када је дошло до буђења свести о националном идентитету и тежњи ка стварању националних држава, односно потенцијала држава да изграде народе.
Идеја о спровођењу политике мађаризације потекла је на основу примера Француске и Велике Британије. Наиме, крајем 18. века, ни у једној ни у другој земљи језик већинског дела становништва није био званични језик. У Француској 1789. године чак 50% становништва није познавало француски језик, а може се рећи да га је само 12-13% говорило.1 Међутим, делујући преко административне, културне и образовне политике, успели су да за само неколико деценија мањинама наметну језик и националну свест. Великој Британији је чак пошло за руком да до краја 19. века енглески језик постане једини језик у употреби.
Као почетак мађаризације може се навести Закон о примени мађарског језика у јавној управи (члан XVI2) донет 1790/91. године којим се мађарски језик уводи у гимназије, на факултете и академије и којим се давала могућност учења мађарског језика за странце. Ојачан је Законом о учењу и употреби мађарског језика (члан VII3) издатим 1792. године, према ком су се странци могли примити у државну службу само са знањем мађарског језика, одн. потврдом да су током образовања учили овај језик.
О мађаризацији у строгом смислу можемо говорити тек од 1867. године када се у Угарској као делу Двојне монархије, формира самостално Министарство унутрашњих послова, чији је један од главних задатака био спровођење мађаризације.
Први корак у том послу начињен је крајем 1868. године доношењем Закона о народностима (члан XLIV5), првог таквог закона у свету, према којем сви становници Угарске чине „јединствену и недељиву мађарску нацијуˮ. Законом је регулисана употреба језика у земљи, те мађарски језик постаје званичан језик и користи се у државној управи, судству и образовању на државним универзитетима. У локалној управи и образовању је језик мањине био дозвољен у оним срединама у којим је проценат мањинског становништва прелазио 20%. Иако је закон промовисао право неговања културе и коришћења језика мањина, окрузи су се одређивали тако да мањине скоро нигде не пређу тих 20%. Исто тако, да би се групе мањина разбиле на што већи број, Међумурци, Шокци, Буњевци и други су на основу тзв „језичких разликаˮ исказани као посебне групе. Задатак новооснованих локалних одбора за мађаризацију био је да оправдају именовање великог броја етничких група, да истакну њихову различитост и да укажу на неопходност њихове мађаризације.6 На територијама у којима је немађарско становништво било већинско, асимилацију су изабрали припадници јеврејских и немачких мањина, а у местима где је већинско становништво било словачко, румунско и српско, мађаризација је наишла на отпор. Ипак, често се дешавало да се породична имена са призвуком страног (првенствено словенска, немачка, румунска, јерменска) промене у мађарска.
Законом о мађарском језику у образовању (члан XVIII7) донетим 1879. године мађарски језик је у свим немађарским школама уведен као обавезан језик, с тим да се у основним школама у наставу уводи моментално – уколико школа има на располагању учитеља са знањем мађарског језика – или одложено након трогодишње обуке учитеља. На основу Закона о називима насеља и других места (члан IV8) донетог 1898. године, Министарство унутрашњих послова наложило je (масовну) измену назива насеља и других географских одредница, те су на територији Војводине измењени како српски тако и немачки називи места. Као доказ да ова политика није ишла у предвиђеном правцу говори податак да је према државном попису из 1900. године само 60% укупног становништва познавало мађарски језик, док се анализом резултата пописа из 1780. и 1910. године долази до податка да је удео мађарског становништва порастао са 29% на 54%, с тим да су у овом другом попису (тада бројни) Јевреји били исказани као верска заједница, односно као део мађарске популације.
Што се тиче територије данашње Војводине, према попису из 1720. године на овом простору је живело свега 90.000 људи, од тога у Бачкој чак 72% становништва су били Срби, 22% Буњевци и Шокци, а у Банату 96% Срби, 4% углавном Румуни. Становништво се удесетостручило до 1787. године, када се број кретао око 950.000 (чак 565.000 у Банату), а 1827. године је достигао број од скоро 1.091.000, од чега су чак 31–33% били Срби. Након спровођења политике мађаризације и колонизација мађарских породица у такозване „Јужне крајевеˮ, етнички састав је постао прилично шаролик. Према попису из 1910. године, у Бачкој су Мађари представљали 45% становништва, 23% Немци, 18% Срби и 9% Буњевци, у Банату 32% Срби, 28% Немци, више од 20% Мађари, близу 14% Румуни, а у Срему 44% Срби, 26% Хрвати, 16% Немци, 7% Мађари и 3% Словаци.9
Литература и извори:
1. Eric J. Hobsbawm, „Nations and Nationalism Since 1780: Programme, Myth, Reality“, Cambridge University Press, Cambridge, 1990, 60.
2. 1790/91. évi XVI. törvénycikk hogy a nyilvános ügyek intézésére idegen nyelv ne használtassék, a magyar nyelv pedig megtartassék (https://net.jogtar.hu/ezer-ev-torveny?docid=79000016.TV).
3. 1792. évi VII. törvénycikk a magyar nyelv tanitásáról és használatáról (https://net.jogtar.hu/ezer-ev-torveny?docid=79200007.TV).
4. https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Hungary-ethnic_groups.jpg
5. 1868. évi XLIV. törvénycikk a nemzetiségi egyenjogúság tárgyában. Szentesítve: 1868. XII. 6. Kihirdetve: az országgyűlés mindkét házában 1868. XII. 7. (https://net.jogtar.hu/ezer-ev-torveny?docid=86800044.TV).
6. Knipf Erzsébet, „Nem magyar nyelvű kisebbségek magyar nyelvi közegben“, Tolcsvai Nagy Gábor (szerk.), A magyar nyelv jelene és jövője, Budapest, 2017, 248-253.
7. 1879. évi XVIII. törvénycikk a magyar nyelv tanitásáról a népoktatási tanintézetekben. Szentesítve: 1879. V. 22. Kihirdetve: az országgyűlés képviselőházában 1879. V. 24., a főrendek házában 1879. V. 25. (https://net.jogtar.hu/ezer-ev-torveny?docid=87900018.TV).
8. 1898. évi IV. törvénycikk a község- és egyéb helynevekről. Szentesítve: 1898. II. 15. Kihirdetve: 1898. II. 17. (https://net.jogtar.hu/ezer-ev-torveny?docid=89800004.TV)
9. Золтан Ђере, „Скица промена етничког састава становништва на тлу данашње Војводине 1526–1910. годинеˮ, Истраживања, бр.15, Филозофски факултет, Одсек за историју, Нови Сад, 2004, 111–121.
Списак личних имена према угарској наредби
У наредној табели налазе се споменути преводи имена које је 1895. године (прва колона) и 1906. (друга колона) наложио угарски министар унутрашњих послова.
Оригинални облици имена су наведени по абецедном редоследу, с тим да су изворна имена у првој колони написана на мађарском језику и према мађарском правопису (без употребе специјалних карактера). Те је:
| српски: | |
| c = cz (Aca = Acza); | |
| č = cs (Koča = Kocsa); | |
| ć = ty (Ćira = Tyira); | |
| s = sz (Kosta = Koszta); | |
| š = s; (Jaša = Jasa); | |
| ž = zs (Blaža = Blazsa); | |
| словачки: | c = cz (Cilka = Czilka); |
| č = cs (Čistko = Csistko); | |
| d’ = gy (D’uro = Gyuro); | |
| 1′ = ly (L’ubomir = Lyubomir); | |
| ň = ny (Fraňo = Franyo); | |
| s = sz (Jaroslav = Jaroszlav); | |
| š = s (Šimko = Simko); | |
| ţ = ty (Šţastko = Styastko); | |
| ž = zs (Boženka = Bozsenka); | |
| румунски: | c (ispred e i i) = cs (Cilip = Csilip); |
| c = k (Carp = Karp); | |
| ch = k (Achim = Akim); | |
| j = zs (Jeian = Zseian); | |
| s = sz (Simeon = Szimeon); | |
| ş= s (Şerban = Serban); | |
| ţ. = cz (Anuţa = Anucza). |
Значење скраћеница у првој колони је следеће: (g.) – грчки, (n.) – немачки, (r.) – румунски, (sz.) – српски, (t.) – словачки (тот).
Извори:
1. Magyarországi rendeletek tára, I kötet, M. kir. Belügyministerium, Budapest, 1895, 1397–1421.
2. Magyarországi rendeletek tára, I füzet, M. kir. Belügyministerium, Budapest, 1906, 1831–1835, 2026–2045.