Црквене матичне књиге на територији Угарске
Црквене матичне књиге на територији Угарске
Црквене матичне књиге су црквено приватноправне исправе o лицима припадницима одређене верске заједнице, повезане у облику књиге. Настале су у црквама као евиденције о верницима који су подвргнути одређеним обредима према канонима Цркве. Обавеза вођења црквених матичних књига уведена је у Србији (око) 1837. од када, углавном, постоје сачуване матичне књиге. Подаци који се у њих уписују односе се на обреде којима су верници били подвргнути – крштење, венчање, миропомазање итд. Као грађа од изузетног значаја, црквене матичне књиге представљају извор првог реда.
Одлуком Тридентског сабора (1545–1563) из 1563, била је уведена обавеза римокатоличким свештеницима о вођењу матичних књига крштених (лат. Liber baptisatorum) и венчаних (лат. Liber copulatorum). Вођење матичних књига умрлих (лат. Liber mortuorum) и књига „стања душа” – пописа верника у заједници (лат. Status animarum) прописано је Римским обредником (лат. Rituаle Romanum) из 1614. године. Овим су и матичне књиге крштених проширене подацима о датуму рођења.1
Данашња територија АП Војводине била је насељена становништвом различитих вероисповести, стога је било важно доношење Патента о (верској) толеранцији (нем. Toleranzpatent) издат 13. октобра 1781. Патентом је православцима и протестантима (лутеранима и калвинистима) омогућена већа слобода кретања, становања и исповедања своје вере и црквених обичаја као и право на похађање државних универзитета у Хабзбуршкој монархији, док су Јеврејима иста права омогућена Едиктом о толеранцији (нем. Toleranzedikt) издатим 2. јануара 1782. Прави разлог за доношење закона био је ограничавање моћи и аутономије Католичке цркве, иако је она и даље имала водећу улогу у држави. Протестантске и православне цркве су и даље морале изгледати као обичне куће, нису смеле да имају звоник, као ни улаз са главне улице. Право доба верске толеранције наступило је тек од 1861, кад се Аустроугарска одрекла контроле над црквеним питањима.
Године 1781. Цар Јозеф II је такође препознао да је неопходно постојање јавних регистара, те је 1784. године донео одлуку да ту „привилегију” добију матичне књиге Католичке цркве. Католичкој и Гркокатоличкој цркви је наложио вођење матичних књига и других вероисповести и стандардизовао облик евиденције по колонама и то на латинском језику.2 Иако је реформатским, евангелистичким, православним и јеврејским верским заједницама поменутим Патентом било дозвољено вођење матичних књига, оне нису биле правоснажне као јавне исправе. Зато су од друге половине 18. века у римокатоличким матичним књигама постојале две колоне, једна за римокатолике и једна за протестанте.
Законом о вероисповести и Законом о православној вери из 1790/91. (чланови XXVI3 и XXVII4) реформатске, евангелистичке и православне вероисповести су изједначене са римокатоличком, а јеврејске верске заједнице тек од 1867, Законом о равноправности Јевреја у смислу грађанског и политичког права (члан XVII5, с тим да су грађанска и политичка права призната још 1849, Законом о Јеврејима (члан IX6), али само оним Јеврејима који су рођени „на тлу” Угарске). Без обзира на Закон о признавању других вера из 1790/91, признавање матичних књига као јавних исправа уследило је тек 1829. године за лутеране и реформаторе (мада и даље под надзором Католичке цркве) и 1866. године за евангелисте.7 Јевреји су спорадично водили своје матичне књиге све до јула 1851. године, када им је та обавеза наложена.8
Обавеза о предаји (закључених и потписаних) других примерака (или копија) матичних књига у архиву надлежних градских или жупанијских уреда је наложена Угарским законом (члан XXIII9) из 1827. године свим свештеним лицима (признатих верских заједница).
Црквене матичне књиге су имале снагу јавних исправа све до увођења обавезних државних матица крајем 1894. године. Оба закона, Закон о грађанском браку(члан XXXI10), односно о обавези закључивања грађанског брака и Закон о државним матичним књигама (члан XXXIII11) којим су уведене обавезне државне матице без обзира на вероисповест, на територији Угарске ступила су на снагу 18. децембра 1894. године.
Најстарије сачуване матичне књиге на данашњој територији АП Војводине:
| евангелисти | из 1825. године (Хајдучица); |
| римокатолици | из 1825. године (Обровац); |
| реформати | из 1828. године (Врбас); |
| гркокатолици | из 1831. године (Куцура); |
| православни Срби | из 1756. године (Равно Село); |
| Јевреји | из 1844. године (Нови Сад); |
| православни Румуни | из 1824. године (Лугош, Румунија) и 1826. године (Јанков Мост, Орловат, Парта, Стари Лец); |
| назарени | из 1857. године (Сента).12 |
Литература и извори:
1. Anđela Frančić, „Osobna imena u matičnoj knjizi krštenih uvrštenoj u Kvadernu kapitula lovranskoga”, Zbornik Lovranšćine, knjiga 3, Lovran 2014, 137–162.
2. Őri Péter, „Hatalom és demográfia. II. József népszámlálása Magyarországon I.”, Központi statisztikai Hivatal Népességtudományi Kutatóintézetének a Történeti demográfiai évkönyve, Budapest 2002, 39–64.
3. 1790/91. évi XXVI. törvénycikk a vallás ügyéről (https://net.jogtar.hu/ezer-ev-torveny?docid=79000026.TV).
4. 1790/91. évi XXVII. törvénycikk a görög nem-egyesült vallásúakról (https://net.jogtar.hu/ezer-ev-torveny?docid=79000027.TV).
5. 1867. évi XVII. törvénycikk az izraeliták egyenjogúságáról polgári és politikai jogok tekintetében (https://net.jogtar.hu/ezer-ev-torveny?docid=86700017.TV).
6. 1849. évi IX. törvénycikk a zsidókról (https://net.jogtar.hu/ezer-ev-torveny?docid=84900009.TV).
7. Nagy Kristóf, „Az anyakönyvezés történeti fejlődése” szakdolgozat, Miskolci Egyetem, Állam- és Jogtudományi Kar, Igazgatásszervező alapszak, Miskolc 2015, 11.
8. Berkes József, „Tájékoztató családtörténeti kutatásokhoz”, https://mnl.gov.hu/mnl/ol/genealogiai_tajekoztato (20. 2. 2020).
9. 1827. évi XXIII. törvénycikk az egyházi anyakönyveknek másod példányban a törvényhatóságok levéltárába helyezéséről s ott leendő őrzéséről (https://net.jogtar.hu/ezer-ev-torveny?docid=82700023.TV).
10. 1894. évi XXXI. törvénycikk a házassági jogról. Szentesítve: 1894. XII. 9. Kihirdetve: 1894. XII. 18. (https://net.jogtar.hu/ezer-ev-torveny?docid=89400031.TV).
11. 1894. évi XXXIII. törvénycikk az állami anyakönyvekről. Szentesítve: 1894. XII. 9. Kihirdetve: 1894. XII. 18. (https://net.jogtar.hu/ezer-ev-torveny?docid=89400033.TV).
12. АВ, Ф. 402, Збирка матичних књига Војводине.
Званични језик и језик уписа у матичним књигама
У Угарској као делу Хабзбуршке монархије – тако и на данашњој територији АП Војводине – званични језик је био искључиво латински, све до 1836. године.
Хабзбуршки цар Јозеф II је у настојању да ограничи моћ и аутономију Католичке цркве 1781. године издао Патент о (верској) толеранцији, а након тога је уследио и Закон о званичном језику Монархије издат 1784. године, којим је латински – према његовом мишљењу „мртав језик” – замењен немачким. У Угарској је дошло до негодовања због ове одлуке и покушаја да се задржи латински као званични језик, да би након 1790. године уследио период јачања свести о националном идентитету и промовисању мађарског као једног од званичних језика Угарске.1 Законом о мађарском језику (члан III2) 1836. године, мађарски је био (уз латински) признат као један од званичних језика. Ојачан је новим Законом о мађарском језику (члан VI3) из 1840. године, а након тога је Угарско намесничко веће све званичне наредбе и објаве издавало на мађарском језику и сва администрација у домену локалне управе, финансија, вере и војске, надаље је текла на мађарском језику. Законом о мађарском језику и народу (члан II4) из 1844. године, мађарски је уведен и у судство и образовање и на тај начин постао једини званични језик у Угарској, али на кратко. Сломом Револуције 1848/49. која је у Угарској имала карактер борбе за независност, условио је да немачки поново постане званични језик све до 1867. године, односно до Аустро-угарске нагодбе. Након тога, мађарски постаје званични језик у Угарској, осим хрватског у Краљевини Хрватској и Славонији (као резултат Хрватско-угарске нагодбе 1868) и италијанског у Жупанији Фиуме (Ријека). У то време Угарској односно по службеном називу Земљама круне Светог Стевана (мађ. Szent István Koronájának Országai) припадале су данашње територије Бачке, Баната и Ердеља, затим некадашња Краљевина Хрватска и Славонија, док су Далмација и Истра са Кварнерским острвима припадале Аустријском царству, а Војна крајина (Војна граница) је била покрајина у јужној пограничној области под аустријском војном управом.
Језик уписа у црквене матичне књиге је у почетку био латински. За разлику од римокатоличких заједница које су наставиле да воде своје књиге на латинском, протестантске верске заједнице су крајем 18. века биле захваћене идејом о увођењу мађарског као службеног језика и почеле да употребљавају мађарски као језик уписа. Према споменутом Закону о мађарском језику из 1836. године (§ 4) вођење матичних књига на мађарском језику било је дозвољено уколико су се и проповеди вршиле на том језику. Иста одлука, поновљена је и у одредби (§ 7) Закона о мађарском језику из 1840. године. У периоду након што је 1844. године ступио на снагу Закон о мађарском језику и народу (члан II5), којим мађарски постаје једини званични језик, дешавало се и да се православне црквене матичне књиге воде на мађарском језику или двојезично, са мађаризованим обликом личних имена (МКУ за 1845, за места: Башаид, Велики Гај, Јозефово, Кикинда, Нови Бечеј, Овсеница, Радојево, Српска Црња, Српски Крстур, Тараш итд.6).
Законом о народностима (члан VIII7) донетим 1849. године (§ 8) свакој црквеној општини био је омогућен избор језика (и писма) којим ће бити уписивано у матичне књиге. Иста одлука, поновљена је и у одредби (§ 14) Закона о равноправности народности (члан XLIV8) из 1868. године.
Римокатоличке верске заједнице су након 1836. године, углавном прешле са латинског на вођење матичних књига на мађарском језику. Јеврејске матичне књиге су до средине 19. века вођене на немачком и хебрејском, па касније на мађарском језику.
Матичне књиге православних парохија вођене су се на црквенословенском језику, ћириличким писмом (Напомена о језику: старословенски је настао као литургијски језик, а прве књиге написане на њему биле су богослужбене. Био је уско везан уз сакралну књижевност, насталу превођењем грчких изворника, што се огледа у бројним лексичким, морфолошким и синтактичким грцизмима. У тој функцији старословенски се употребљава и данас, те се назива и црквенословенским или староцрквенословенским. Неки лингвисти разликују ова два термина, па староцрквенословенским називају први забележени период старословенског језика, а црквенословенским језик од 12. века надаље, кад почињу да се јављају националне редакције. Све редакције старословенског језика једним надређеним именом – називају се црквенословенски језик).
Литература и извори:
1. Robert J. W. Evans, „Nyelv és államépítés: a Habsburg Monarchia esete”, Aetas – történettudományi folyóirat 21. évfolyam, 4. szám, 2006, Szeged, 188.
2. 1836. évi III. törvénycikk a Magyar Nyelvről (https://net.jogtar.hu/ezer-ev-torveny?docid=83600003.TV).
3. 1840. évi VI. törvénycikk a magyar nyelvről (https://net.jogtar.hu/ezer-ev-torveny?docid=84000006.TV).
4. 1844. évi II. törvénycikk a magyar nyelv és nemzetiségről (https://net.jogtar.hu/ezer-ev-torveny?docid=84400002.TV).
5. 1844. évi II. törvénycikk a magyar nyelv és nemzetiségről (https://net.jogtar.hu/ezer-ev-torveny?docid=84400002.TV).
6. АВ, Ф. 402 Збирка матичних књига Војводине.
7. 1849. évi VIII. törvénycikk a nemzetiségekről (https://net.jogtar.hu/ezer-ev-torveny?docid=84900008.TV).
8. 1868. évi XLIV. törvénycikk a nemzetiségi egyenjogúság tárgyában. Szentesítve: 1868. XII. 6. Kihirdetve: az országgyűlés mindkét házában 1868. XII. 7. (https://net.jogtar.hu/ezer-ev-torveny?docid=86800044.TV).
Подаци у црквеним матичним књигама
Хронологија основних података
Подаци за све три врсте евиденције – крштени, венчани и умрли – који се односе на једну одређену годину, уписивани су у једну матичну књигу, од доношења Римског обредника (1614) до краја 18. века, када се евиденције раздвајају на три засебне књиге.1
У старијим матичним књигама, уписи нису вршени по колонама већ текстуално, хронолошким уписом према данима и месецима, а подаци у њима су били врло сиромашни. Римокатоличке књиге су вођене на тај начин до средине 18. века, а православне у неким местима и до средине 19. века.
У књиге крштених Католичке, Евангелистичке и Реформатске цркве уписивани су следећи подаци: име детета, прво само датум крштења, од 1614. године и датум рођења, име и презиме оца (од средине 18. века и име и девојачко презиме мајке), име и презиме кума, место рођења (од 1771. и кућног броја), негде и име свештеника који је чинодејствовао. Наредбом коју је 1770. године издала Марија Терезија, у случају незаконитог детета уводи се обавезно уписивање имена оца ако је признао очинство.
Према декрету цара Јозефа II издатог 1787. године, требало је да се подаци у евиденцији крштених уписују у унапред одређене рубрике и то следећим редоследом: година, месец и дан рођења, име детета, пол, да ли је законито, име и презиме родитеља, вероисповест, име и презиме кумова, име оца који је признао очинство (у случају незаконитог детета), име свештеника који је крстио дете.
У књизи умрлих: датум смрти (раније само датум сахране), место и кућни број, вероисповест, име и презиме умрле особе, име супружника или оба родитеља у случају малолетног детета (девојачко презиме мајке), старосно доба, време и место сахране, име и презиме свештеника, а негде су чак постојале и рубрике за упис узрока смрти. Подаци су мање-више били произвољни и књиге су се разликовале од места до места. Иако у пракси то није био случај, свештена лица су на основу наредбе Угарског намесничког већа (мађ. Helytartótanács) бр. 29.151/1827, од 1828, имала обавезу да поред раније утврђених података уписују и време пријаве смртног случаја, занимање умрле особе, да ли је особа била лечена, име лекара, па чак и трошкове сахране.2
Књиге крштених, венчаних и умрлих, односно укоричени штампани обрасци са већ задатим рубрикама, ушле су у употребу од средине 19. века и то у случају свих заступљених вероисповести на данашњој територији АП Војводине. Тада су књиге умрлих биле проширене, рубрикама с подацима о брачном статусу (удовац или удовица), време проведено у браку, као и подацима о узроку смрти. Међутим, подаци о узроку смрти, нису ипак били уношени још неколико декада.
У православне црквене матичне књиге умрлих су се уписивали подаци о преминулима, као што је име, пол, име и презиме једног родитеља (оца) или супружника, да ли је особа била крштена, старосна доб, датум смрти, име и презиме свештеника, назив цркве, време и место сахране, као и податак да ли је умрлој особи омогућена последња причест. Назив ове рубрике на црквенословенском је: „Йсповѣав / Йсповѣдилсѧ й причастѝлсѧ ли свѧӹҳz тáинz?”.
Литература и извори:
1. Sipos Sándor, „Debreceni anyakönyvek”, A Hajdú-Bihar Megyei Levéltár évkönyve, 17. szám, 1990, Deberecen, 143–155.
2. Nagy Kristóf, „Az anyakönyvezés történeti fejlődése” szakdolgozat, Miskolci Egyetem, Állam- és Jogtudományi Kar, Igazgatásszervező alapszak, Miskolc 2015, 12.
Специфичности
Римокатолици
У књигама умрлих Римокатоличке цркве је (као у књигама Православне цркве) постојала рубрика за упис податка o последњoj причести. Латински називи тих рубрика су:„Provisio”, „Provisus”, „Sacramentis fuitne provisus?”, „Fuitne provisus Sacramentis Moribundorum?”, а мађарски:„Szentségeket felvette”, „Elláttatott-e a végszentségekkel”.
Неретко су се и лична имена преводила и уписивала на латинском.
Реформати
Уколико се истражују матичне књиге Реформатске цркве, неопходно је знати да су у старијим књигама подаци о крштенима уписивани једном недељно и то обично понедељком, пошто су обреди крштења обављани након недељне мисе.1 Реформатска вера је забрањивала бабицама да крсте одојчад, те су реформати били прогањани током 18. века. Стога, мртво рођена деца и она која су умрла пре обреда крштења у цркви, нису била уписивана у књиге умрлих све до 1851. године.2 Од тада су свештеници – у таквим случајевима – у рубрику за белешке уписивали: „Није учествовао у сакраменту крштења” (мађ. Кeresztség szentségében nem részesült).
У исто време, у књигама умрлих је уведена рубрика за податак о начину сахране (мађ. temetés módja), који се односио на начин самог обреда. Разликовале су се три врсте: сахрана опелом (мађ. énekszós), проповедањем (мађ. prédikátiós) или учењем (мађ. tanítással). С обзиром на то да су се трошкови спровода разликовали, начин сахране је био знак имовинског статуса породице покојника. Уколико упис сведочи о комбинацији опела и проповедања или учења, радило се о имућној породици.
Јевреји
Јеврејске матичне књиге је од 1766. године водио рабин, а од 1797. године његов помоћник – матичар.
Старије књиге потичу из сеоских места, јер градови дуго нису дозвољавали да се Јевреји у њима населе.
Приликом истраживања породица Јевреја, отежавајуће околности су иста презимена које носе породице без икаквог крвног сродства. Наиме, због учесталих проблема идентификовања чланова једне породице, цар Јосиф II је 1787. године издао наредбу да сваки Јеврејин мора изабрати породично име (презиме). Међутим, дешавало се да у истом месту више породица, без родбинских веза, изабере исто презиме.3
Књиге рођених садрже име детета, датум рођења, име и презиме оца, занимање, место рођења, име мајке, место рођења, адресу становања родитеља, име бабице, датум обрезивања (код дечака), име оног ко је спровео, датум давања имена (код девојчица), име кума и занимање. Књиге умрлих садрже име и презиме покојника, занимање, место рођења, старосно доба, болест, време смрти и сахране.4
Од 1852. године табела се проширује рубриком „белешке” у коју су се уписивале промене презимена и узрок смрти.
Литература и извори:
1. Sipos Sándor, „Debreceni anyakönyvek”, A Hajdú-Bihar Megyei Levéltár évkönyve, 17. szám, 1990, Deberecen, 143–155.
2. Szabadi István, A református anyakönyvek kutatásának sajátosságai, Debrecen 2014.
3. Nagy Kristóf, „Az anyakönyvezés történeti fejlődése” szakdolgozat, Miskolci Egyetem, Állam- és Jogtudományi Kar, Igazgatásszervező alapszak, Miskolc 2015, 11.
4. Sipos Sándor, „Debreceni anyakönyvek”, A Hajdú-Bihar Megyei Levéltár évkönyve, 17. szám, 1990, Deberecen, 143–155.
Узрок смрти
Приликом истраживања у матичним књигама, треба имати на уму да су некада – мада веома ретко – поједини уписи једноставно изостали. Дешавало се да је дете рођено на удаљеном салашу у чијој близини није било свештеника, па ако се томе дода и непроходан пут због снега, у том случају би новорођенче крстила бабица. Таква крштења често нису ни пријављена свештенику и накнадни упис је изостављен. Разлог за изостанак уписа био је и када насеље након смрти свештеника и по неколико година није имало свештеника. Постоји могућност да у матичној књизи недостају целе странице, или чак књиге за одређену годину, јер су уништене у пожару или поплави.
Иако матичне књиге представљају вредне изворе приликом истраживања порекла породице, миграционих токова, природног прираштаја, смртности или здравственог стања становништва, треба имати на уму да нису увек и веродостојни, па им треба приступити са опрезом. Ова напомена у случају матичних књига умрлих се односи на уписе имена и узроке смрти. Наиме, уместо крштених имена лица често су уписивани надимци умрлих лица, што можда указује на мању средину и/или присне односе са свештеним лицем.
Када говоримо о узроцима смрти, често се ради о претпоставкама, или само симптомима, а не о стварној дијагнози болести која је довела до смрти. Разлог вероватно лежи у томе што су податке уписивали свештеници који нису били медицински образовани и то на основу изјава чланова породице, а не на основу мишљења лекара, или патолога који је прегледао посмртне остатке. Додатно је отежавало ситуацију што је у то време постављање дијагнозе представљало изазов чак и за искусне лекаре. Често су се наводили симптоми болести, а не прави узроци смрти, што доводи до потешкоћа уколико се истражује здравствено стање становништва, јер општи симптоми као нпр. главобоља, повишена температура, слабост и поспаност могу указати на цео спектар различитих болести, за разлику од специфичних симптома. Тако се, на пример, грозница могла јавити као симптом маларије, прехладе, туберкулозе или било какве упале, атрофија је могла значити дегенерацију мишића због старости, а могла се јавити и као последица дуготрајних болести као што су малигне болести, или разне врсте туберкулозе, такође више различитих болести су могле проузроковати стомачне болове, итд. Постоје и недоследности у називима болести, када су исте болести различито називане, нпр. туберкулоза, ектика, јектика, хектика, сува болест, сушица, верем, итд. За неке болести су уписани архаични називи који се у савременој медицинској терминологији више не употребљавају као нпр. гушобоља за дифтерију, срдобоља за дизентерију, шклопци за епилепсију или чума за кугу.
Наслови рубрика за узрок смрти на различитим језицима уписа:
| Црквенословенски: | Болѣзнь ѝлҋ рόдz смéрти; |
| Латински: | Infirmitas; |
| Morbus; | |
| Morbus sive aliud genus mortis; | |
| Мађарски: | Halálának oka; |
| (Halott) Nyavalyája; | |
| Betegség, vagy a halálnak más neme; | |
| Betegség vagy a halál egyéb oka; | |
| Betegség neme, mellyben meghalt; | |
| Betegség v. halál oka, a halotti láttamozása szerint; | |
| Betegség és halálnem a halotti kémlet szerint; | |
| Немачки: | Krankheit oder andere Todesart; |
| Krankheit und Todesart nach Ausweis der Todtenbeschau; | |
| Krankheit oder Todesursache nach Ausweis der Todtenbeschau. |
Тројезични табеларни преглед назива болести у црквеним матичним књигама умрлих до 1895. године:
Извори и литература:
1. АВ, Ф. 402, Збирка матичних књига Војводине, матичне књиге умрлих.
2. Леонтина А. Керничан, Развој терминолошког корпуса фармацеутске струке и његове специфичности, докторска дисертација, Филолошки факултет, Београд 2016.
3. Saša Senjanin, „Zarazne bolesti i smrtnost djece u župi Đurđevac od 1912. do 1918. godine na temelju matičnih knjiga umrlih”, Podravina, br. 17, Koprivnica 2018.
4. Orvosi Hetilap, Honi s külföldi gyógyászat és kórbúvárlat, Pest, 1857–2019.
5. Erdős Ferenc, „Fejér vármegye alispánjainak éves jelentései 1872–1890 – Szómagyarázatok”, Fejér Megyei Történeti Évkönyv, 24, Székesfehérvár 1998.
6. Magyar néprajzi lexicon, I–V, Akadémiai kiadó, Budapest, 1977–1982.
7. https://macse.hu/society/betegsegek.php (3. 2020).