Crkvene matične knjige na teritoriji Ugarske
Crkvene matične knjige na teritoriji Ugarske
Crkvene matične knjige su crkveno privatnopravne isprave o licima pripadnicima određene verske zajednice, povezane u obliku knjige. Nastale su u crkvama kao evidencije o vernicima koji su podvrgnuti određenim obredima prema kanonima Crkve. Obaveza vođenja crkvenih matičnih knjiga uvedena je u Srbiji (oko) 1837. od kada, uglavnom, postoje sačuvane matične knjige. Podaci koji se u njih upisuju odnose se na obrede kojima su vernici bili podvrgnuti – krštenje, venčanje, miropomazanje itd. Kao građa od izuzetnog značaja, crkvene matične knjige predstavljaju izvor prvog reda.
Odlukom Tridentskog sabora (1545–1563) iz 1563, bila je uvedena obaveza rimokatoličkim sveštenicima o vođenju matičnih knjiga krštenih (lat. Liber baptisatorum) i venčanih (lat. Liber copulatorum). Vođenje matičnih knjiga umrlih (lat. Liber mortuorum) i knjiga „stanja duša” – popisa vernika u zajednici (lat. Status animarum) propisano je Rimskim obrednikom (lat. Rituale Romanum) iz 1614. godine. Ovim su i matične knjige krštenih proširene podacima o datumu rođenja.1
Današnja teritorija AP Vojvodine bila je naseljena stanovništvom različitih veroispovesti, stoga je bilo važno donošenje Patenta o (verskoj) toleranciji (nem. Toleranzpatent) izdat 13. oktobra 1781. Patentom je pravoslavcima i protestantima (luteranima i kalvinistima) omogućena veća sloboda kretanja, stanovanja i ispovedanja svoje vere i crkvenih običaja kao i pravo na pohađanje državnih univerziteta u Habzburškoj monarhiji, dok su Jevrejima ista prava omogućena Ediktom o toleranciji (nem. Toleranzedikt) izdatim 2. januara 1782. Pravi razlog za donošenje zakona bio je ograničavanje moći i autonomije Katoličke crkve, iako je ona i dalje imala vodeću ulogu u državi. Protestantske i pravoslavne crkve su i dalje morale izgledati kao obične kuće, nisu smele da imaju zvonik, kao ni ulaz sa glavne ulice. Pravo doba verske tolerancije nastupilo je tek od 1861, kad se Austrougarska odrekla kontrole nad crkvenim pitanjima.
Godine 1781. Car Jozef II je takođe prepoznao da je neophodno postojanje javnih registara, te je 1784. godine doneo odluku da tu „privilegiju” dobiju matične knjige Katoličke crkve. Katoličkoj i Grkokatoličkoj crkvi je naložio vođenje matičnih knjiga i drugih veroispovesti i standardizovao oblik evidencije po kolonama i to na latinskom jeziku.2 Iako je reformatskim, evangelističkim, pravoslavnim i jevrejskim verskim zajednicama pomenutim Patentom bilo dozvoljeno vođenje matičnih knjiga, one nisu bile pravosnažne kao javne isprave. Zato su od druge polovine 18. veka u rimokatoličkim matičnim knjigama postojale dve kolone, jedna za rimokatolike i jedna za protestante.
Zakonom o veroispovesti i Zakonom o pravoslavnoj veri iz 1790/91. (članovi XXVI3 i XXVII4) reformatske, evangelističke i pravoslavne veroispovesti su izjednačene sa rimokatoličkom, a jevrejske verske zajednice tek od 1867, Zakonom o ravnopravnosti Jevreja u smislu građanskog i političkog prava (član XVII5, s tim da su građanska i politička prava priznata još 1849, Zakonom o Jevrejima (član IX6), ali samo onim Jevrejima koji su rođeni „na tlu” Ugarske). Bez obzira na Zakon o priznavanju drugih vera iz 1790/91, priznavanje matičnih knjiga kao javnih isprava usledilo je tek 1829. godine za luterane i reformatore (mada i dalje pod nadzorom Katoličke crkve) i 1866. godine za evangeliste.7 Jevreji su sporadično vodili svoje matične knjige sve do jula 1851. godine, kada im je ta obaveza naložena.8
Obaveza o predaji (zaključenih i potpisanih) drugih primeraka (ili kopija) matičnih knjiga u arhivu nadležnih gradskih ili županijskih ureda je naložena Ugarskim zakonom (član XXIII9) iz 1827. godine svim sveštenim licima (priznatih verskih zajednica).
Crkvene matične knjige su imale snagu javnih isprava sve do uvođenja obaveznih državnih matica krajem 1894. godine. Oba zakona, Zakon o građanskom braku (član XXXI10), odnosno o obavezi zaključivanja građanskog braka i Zakon o državnim matičnim knjigama (član XXXIII11) kojim su uvedene obavezne državne matice bez obzira na veroispovest, na teritoriji Ugarske stupila su na snagu 18. decembra 1894. godine.
Najstarije sačuvane matične knjige na današnjoj teritoriji AP Voivodine:
| evangelisti | iz 1825. godine (Hajdučica); |
| rimokatolici | iz 1825. godine (Obrovac); |
| reformati | iz 1828. godine (Vrbas); |
| grkokatolici | iz 1831. godine (Kucura); |
| pravoslavni Srbi | iz 1756. godine (Ravno Selo); |
| Jevreji | iz 1844. godine (Novi Sad); |
| pravoslavni Rumuni | iz 1824. godine (Lugoš, Rumunija) i 1826. godine (Jankov Most, Orlovat, Parta, Stari Lec); |
| nazareni | iz 1857. godine (Senta).12 |
Literatura i izvori:
1. Anđela Frančić, „Osobna imena u matičnoj knjizi krštenih uvrštenoj u Kvadernu kapitula lovranskoga”, Zbornik Lovranšćine, knjiga 3, Lovran 2014, 137–162.
2. Őri Péter, „Hatalom és demográfia. II. József népszámlálása Magyarországon I.”, Központi statisztikai Hivatal Népességtudományi Kutatóintézetének a Történeti demográfiai évkönyve, Budapest 2002, 39–64.
3. 1790/91. évi XXVI. törvénycikk a vallás ügyéről (https://net.jogtar.hu/ezer-ev-torveny?docid=79000026.TV).
4. 1790/91. évi XXVII. törvénycikk a görög nem-egyesült vallásúakról (https://net.jogtar.hu/ezer-ev-torveny?docid=79000027.TV).
5. 1867. évi XVII. törvénycikk az izraeliták egyenjogúságáról polgári és politikai jogok tekintetében (https://net.jogtar.hu/ezer-ev-torveny?docid=86700017.TV).
6. 1849. évi IX. törvénycikk a zsidókról (https://net.jogtar.hu/ezer-ev-torveny?docid=84900009.TV).
7. Nagy Kristóf, „Az anyakönyvezés történeti fejlődése” szakdolgozat, Miskolci Egyetem, Állam- és Jogtudományi Kar, Igazgatásszervező alapszak, Miskolc 2015, 11.
8. Berkes József, „Tájékoztató családtörténeti kutatásokhoz”, https://mnl.gov.hu/mnl/ol/genealogiai_tajekoztato (20. 2. 2020).
9. 1827. évi XXIII. törvénycikk az egyházi anyakönyveknek másod példányban a törvényhatóságok levéltárába helyezéséről s ott leendő őrzéséről (https://net.jogtar.hu/ezer-ev-torveny?docid=82700023.TV).
10. 1894. évi XXXI. törvénycikk a házassági jogról. Szentesítve: 1894. XII. 9. Kihirdetve: 1894. XII. 18. (https://net.jogtar.hu/ezer-ev-torveny?docid=89400031.TV).
11. 1894. évi XXXIII. törvénycikk az állami anyakönyvekről. Szentesítve: 1894. XII. 9. Kihirdetve: 1894. XII. 18. (https://net.jogtar.hu/ezer-ev-torveny?docid=89400033.TV).
12. AV, F. 402, Zbirka matičnih knjiga Vojvodine.
Zvanični jezik i jezik upisa u crkvenim matičnim knjigama
U Ugarskoj kao delu Habzburške monarhije – tako i na današnjoj teritoriji AP Vojvodine – zvanični jezik je bio isključivo latinski, sve do 1836. godine.
Habzburški car Jozef II je u nastojanju da ograniči moć i autonomiju Katoličke crkve 1781. godine izdao Patent o (verskoj) toleranciji, a nakon toga je usledio i Zakon o zvaničnom jeziku Monarhije izdat 1784. godine, kojim je latinski – prema njegovom mišljenju „mrtav jezik” – zamenjen nemačkim. U Ugarskoj je došlo do negodovanja zbog ove odluke i pokušaja da se zadrži latinski kao zvanični jezik, da bi nakon 1790. godine usledio period jačanja svesti o nacionalnom identitetu i promovisanju mađarskog kao jednog od zvaničnih jezika Ugarske.1 Zakonom o mađarskom jeziku (član III2) 1836. godine, mađarski je bio (uz latinski) priznat kao jedan od zvaničnih jezika. Ojačan je novim Zakonom o mađarskom jeziku (član VI3) iz 1840. godine, a nakon toga je Ugarsko namesničko veće sve zvanične naredbe i objave izdavalo na mađarskom jeziku i sva administracija u domenu lokalne uprave, finansija, vere i vojske, nadalje je tekla na mađarskom jeziku. Zakonom o mađarskom jeziku i narodu (član II4) iz 1844. godine, mađarski je uveden i u sudstvo i obrazovanje i na taj način postao jedini zvanični jezik u Ugarskoj, ali na kratko. Slomom Revolucije 1848/49. koja je u Ugarskoj imala karakter borbe za nezavisnost, uslovio je da nemački ponovo postane zvanični jezik sve do 1867. godine, odnosno do Austro-ugarske nagodbe. Nakon toga, mađarski postaje zvanični jezik u Ugarskoj, osim hrvatskog u Kraljevini Hrvatskoj i Slavoniji (kao rezultat Hrvatsko-ugarske nagodbe 1868) i italijanskog u Županiji Fiume (Rijeka). U to vreme Ugarskoj odnosno po službenom nazivu Zemljama krune Svetog Stevana (mađ. Szent István Koronájának Országai) pripadale su današnje teritorije Bačke, Banata i Erdelja, zatim nekadašnja Kraljevina Hrvatska i Slavonija, dok su Dalmacija i Istra sa Kvarnerskim ostrvima pripadale Austrijskom carstvu, a Vojna krajina (Vojna granica) je bila pokrajina u južnoj pograničnoj oblasti pod austrijskom vojnom upravom.
Jezik upisa u crkvene matične knjige je u početku bio latinski. Za razliku od rimokatoličkih zajednica koje su nastavile da vode svoje knjige na latinskom, protestantske verske zajednice su krajem 18. veka bile zahvaćene idejom o uvođenju mađarskog kao službenog jezika i počele da upotrebljavaju mađarski kao jezik upisa. Prema spomenutom Zakonu o mađarskom jeziku iz 1836. godine (§ 4) vođenje matičnih knjiga na mađarskom jeziku bilo je dozvoljeno ukoliko su se i propovedi vršile na tom jeziku. Ista odluka, ponovljena je i u odredbi (§ 7) Zakona o mađarskom jeziku iz 1840. godine. U periodu nakon što je 1844. godine stupio na snagu Zakon o mađarskom jeziku i narodu (član II5), kojim mađarski postaje jedini zvanični jezik, dešavalo se i da se pravoslavne crkvene matične knjige vode na mađarskom jeziku ili dvojezično, sa mađarizovanim oblikom ličnih imena (MKU za 1845, za mesta: Bašaid, Veliki Gaj, Jozefovo, Kikinda, Novi Bečej, Ovsenica, Radojevo, Srpska Crnja, Srpski Krstur, Taraš itd.6).
Zakonom o narodnostima (član VIII7) donetim 1849. godine (§ 8) svakoj crkvenoj opštini bio je omogućen izbor jezika (i pisma) kojim će biti upisivano u matične knjige. Ista odluka, ponovljena je i u odredbi (§ 14) Zakona o ravnopravnosti narodnosti (član XLIV8) iz 1868. godine.
Rimokatoličke verske zajednice su nakon 1836. godine, uglavnom prešle sa latinskog na vođenje matičnih knjiga na mađarskom jeziku. Jevrejske matične knjige su do sredine 19. veka vođene na nemačkom i hebrejskom, pa kasnije na mađarskom jeziku.
Matične knjige pravoslavnih parohija vođene su se na crkvenoslovenskom jeziku, ćiriličkim pismom (Napomena o jeziku: staroslovenski je nastao kao liturgijski jezik, a prve knjige napisane na njemu bile su bogoslužbene. Bio je usko vezan uz sakralnu književnost, nastalu prevođenjem grčkih izvornika, što se ogleda u brojnim leksičkim, morfološkim i sintaktičkim grcizmima. U toj funkciji staroslovenski se upotrebljava i danas, te se naziva i crkvenoslovenskim ili starocrkvenoslovenskim. Neki lingvisti razlikuju ova dva termina, pa starocrkvenoslovenskim nazivaju prvi zabeleženi period staroslovenskog jezika, a crkvenoslovenskim jezik od 12. veka nadalje, kad počinju da se javljaju nacionalne redakcije. Sve redakcije staroslovenskog jezika jednim nadređenim imenom – nazivaju se crkvenoslovenski jezik).
Literatura i izvori:
1. Robert J. W. Evans, „Nyelv és államépítés: a Habsburg Monarchia esete”, Aetas – történettudományi folyóirat 21. évfolyam, 4. szám, 2006, Szeged, 188.
2. 1836. évi III. törvénycikk a Magyar Nyelvről (https://net.jogtar.hu/ezer-ev-torveny?docid=83600003.TV).
3. 1840. évi VI. törvénycikk a magyar nyelvről (https://net.jogtar.hu/ezer-ev-torveny?docid=84000006.TV).
4. 1844. évi II. törvénycikk a magyar nyelv és nemzetiségről (https://net.jogtar.hu/ezer-ev-torveny?docid=84400002.TV).
5. 1844. évi II. törvénycikk a magyar nyelv és nemzetiségről (https://net.jogtar.hu/ezer-ev-torveny?docid=84400002.TV).
6. AV, F. 402 Zbirka matičnih knjiga Vojvodine.
7. 1849. évi VIII. törvénycikk a nemzetiségekről (https://net.jogtar.hu/ezer-ev-torveny?docid=84900008.TV).
8. 1868. évi XLIV. törvénycikk a nemzetiségi egyenjogúság tárgyában. Szentesítve: 1868. XII. 6. Kihirdetve: az országgyűlés mindkét házában 1868. XII. 7. (https://net.jogtar.hu/ezer-ev-torveny?docid=86800044.TV).
Podaci u crkvenim matičnim knjigama
Hronologija osnovnih podataka
Podaci za sve tri vrste evidencije – kršteni, venčani i umrli – koji se odnose na jednu određenu godinu, upisivani su u jednu matičnu knjigu, od donošenja Rimskog obrednika (1614) do kraja 18. veka, kada se evidencije razdvajaju na tri zasebne knjige.1
U starijim matičnim knjigama, upisi nisu vršeni po kolonama već tekstualno, hronološkim upisom prema danima i mesecima, a podaci u njima su bili vrlo siromašni. Rimokatoličke knjige su vođene na taj način do sredine 18. veka, a pravoslavne u nekim mestima i do sredine 19. veka.
U knjige krštenih Katoličke, Evangelističke i Reformatske crkve upisivani su sledeći podaci: ime deteta, prvo samo datum krštenja, od 1614. godine i datum rođenja, ime i prezime oca (od sredine 18. veka i ime i devojačko prezime majke), ime i prezime kuma, mesto rođenja (od 1771. i kućnog broja), negde i ime sveštenika koji je činodejstvovao. Naredbom koju je 1770. godine izdala Marija Terezija, u slučaju nezakonitog deteta uvodi se obavezno upisivanje imena oca ako je priznao očinstvo.
Prema dekretu cara Jozefa II izdatog 1787. godine, trebalo je da se podaci u evidenciji krštenih upisuju u unapred određene rubrike i to sledećim redosledom: godina, mesec i dan rođenja, ime deteta, pol, da li je zakonito, ime i prezime roditelja, veroispovest, ime i prezime kumova, ime oca koji je priznao očinstvo (u slučaju nezakonitog deteta), ime sveštenika koji je krstio dete.
U knjizi umrlih: datum smrti (ranije samo datum sahrane), mesto i kućni broj, veroispovest, ime i prezime umrle osobe, ime supružnika ili oba roditelja u slučaju maloletnog deteta (devojačko prezime majke), starosno doba, vreme i mesto sahrane, ime i prezime sveštenika, a negde su čak postojale i rubrike za upis uzroka smrti. Podaci su manje-više bili proizvoljni i knjige su se razlikovale od mesta do mesta. Iako u praksi to nije bio slučaj, sveštena lica su na osnovu naredbe Ugarskog namesničkog veća (mađ. Helytartótanács) br. 29.151/1827, od 1828, imala obavezu da pored ranije utvrđenih podataka upisuju i vreme prijave smrtnog slučaja, zanimanje umrle osobe, da li je osoba bila lečena, ime lekara, pa čak i troškove sahrane.2
Knjige krštenih, venčanih i umrlih, odnosno ukoričeni štampani obrasci sa već zadatim rubrikama, ušle su u upotrebu od sredine 19. veka i to u slučaju svih zastupljenih veroispovesti na današnjoj teritoriji AP Vojvodine. Tada su knjige umrlih bile proširene, rubrikama s podacima o bračnom statusu (udovac ili udovica), vreme provedeno u braku, kao i podacima o uzroku smrti. Međutim, podaci o uzroku smrti, nisu ipak bili unošeni još nekoliko dekada.
U pravoslavne crkvene matične knjige umrlih su se upisivali podaci o preminulima, kao što je ime, pol, ime i prezime jednog roditelja (oca) ili supružnika, da li je osoba bila krštena, starosna dob, datum smrti, ime i prezime sveštenika, naziv crkve, vreme i mesto sahrane, kao i podatak da li je umrloj osobi omogućena poslednja pričest. Naziv ove rubrike na crkvenoslovenskom je: „Йspovѣav / Йspovѣdilsѧ й pričastѝlsѧ li svѧӹҳz táinz?”.
Literatura i izvori:
1. Sipos Sándor, „Debreceni anyakönyvek”, A Hajdú-Bihar Megyei Levéltár évkönyve, 17. szám, 1990, Deberecen, 143–155.
2. Nagy Kristóf, „Az anyakönyvezés történeti fejlődése” szakdolgozat, Miskolci Egyetem, Állam- és Jogtudományi Kar, Igazgatásszervező alapszak, Miskolc 2015, 12.
Specifičnosti
Rimokatolici
U knjigama umrlih Rimokatoličke crkve je (kao u knjigama Pravoslavne crkve) postojala rubrika za upis podatka o poslednjoj pričesti. Latinski nazivi tih rubrika su: „Provisio”, „Provisus”, „Sacramentis fuitne provisus?”, „Fuitne provisus Sacramentis Moribundorum?”, a mađarski: „Szentségeket felvette”, „Elláttatott-e a végszentségekkel”.
Neretko su se i lična imena prevodila i upisivala na latinskom.
Reformati
Ukoliko se istražuju matične knjige Reformatske crkve, neophodno je znati da su u starijim knjigama podaci o krštenima upisivani jednom nedeljno i to obično ponedeljkom, pošto su obredi krštenja obavljani nakon nedeljne mise.1 Reformatska vera je zabranjivala babicama da krste odojčad, te su reformati bili proganjani tokom 18. veka. Stoga, mrtvo rođena deca i ona koja su umrla pre obreda krštenja u crkvi, nisu bila upisivana u knjige umrlih sve do 1851. godine.2 Od tada su sveštenici – u takvim slučajevima – u rubriku za beleške upisivali: „Nije učestvovao u sakramentu krštenja” (mađ. Keresztség szentségében nem részesült).
U isto vreme, u knjigama umrlih je uvedena rubrika za podatak o načinu sahrane (mađ. temetés módja), koji se odnosio na način samog obreda. Razlikovale su se tri vrste: sahrana opelom (mađ. énekszós), propovedanjem (mađ. prédikátiós) ili učenjem (mađ. tanítással). S obzirom na to da su se troškovi sprovoda razlikovali, način sahrane je bio znak imovinskog statusa porodice pokojnika. Ukoliko upis svedoči o kombinaciji opela i propovedanja ili učenja, radilo se o imućnoj porodici.
Jevreji
Jevrejske matične knjige je od 1766. godine vodio rabin, a od 1797. godine njegov pomoćnik – matičar.
Starije knjige potiču iz seoskih mesta, jer gradovi dugo nisu dozvoljavali da se Jevreji u njima nasele.
Prilikom istraživanja porodica Jevreja, otežavajuće okolnosti su ista prezimena koje nose porodice bez ikakvog krvnog srodstva. Naime, zbog učestalih problema identifikovanja članova jedne porodice, car Josif II je 1787. godine izdao naredbu da svaki Jevrejin mora izabrati porodično ime (prezime). Međutim, dešavalo se da u istom mestu više porodica, bez rodbinskih veza, izabere isto prezime.3
Knjige rođenih sadrže ime deteta, datum rođenja, ime i prezime oca, zanimanje, mesto rođenja, ime majke, mesto rođenja, adresu stanovanja roditelja, ime babice, datum obrezivanja (kod dečaka), ime onog ko je sproveo, datum davanja imena (kod devojčica), ime kuma i zanimanje. Knjige umrlih sadrže ime i prezime pokojnika, zanimanje, mesto rođenja, starosno doba, bolest, vreme smrti i sahrane.4
Od 1852. godine tabela se proširuje rubrikom „beleške” u koju su se upisivale promene prezimena i uzrok smrti.
Literatura i izvori:
1. Sipos Sándor, „Debreceni anyakönyvek”, A Hajdú-Bihar Megyei Levéltár évkönyve, 17. szám, 1990, Deberecen, 143–155.
2. Szabadi István, A református anyakönyvek kutatásának sajátosságai, Debrecen 2014.
3. Nagy Kristóf, „Az anyakönyvezés történeti fejlődése” szakdolgozat, Miskolci Egyetem, Állam- és Jogtudományi Kar, Igazgatásszervező alapszak, Miskolc 2015, 11.
4. Sipos Sándor, „Debreceni anyakönyvek”, A Hajdú-Bihar Megyei Levéltár évkönyve, 17. szám, 1990, Deberecen, 143–155.
Uzrok smrti
Prilikom istraživanja u matičnim knjigama, treba imati na umu da su nekada – mada veoma retko – pojedini upisi jednostavno izostali. Dešavalo se da je dete rođeno na udaljenom salašu u čijoj blizini nije bilo sveštenika, pa ako se tome doda i neprohodan put zbog snega, u tom slučaju bi novorođenče krstila babica. Takva krštenja često nisu ni prijavljena svešteniku i naknadni upis je izostavljen. Razlog za izostanak upisa bio je i kada naselje nakon smrti sveštenika i po nekoliko godina nije imalo sveštenika. Postoji mogućnost da u matičnoj knjizi nedostaju cele stranice, ili čak knjige za određenu godinu, jer su uništene u požaru ili poplavi.
Iako matične knjige predstavljaju vredne izvore prilikom istraživanja porekla porodice, migracionih tokova, prirodnog priraštaja, smrtnosti ili zdravstvenog stanja stanovništva, treba imati na umu da nisu uvek i verodostojni, pa im treba pristupiti sa oprezom. Ova napomena u slučaju matičnih knjiga umrlih se odnosi na upise imena i uzroke smrti. Naime, umesto krštenih imena lica često su upisivani nadimci umrlih lica, što možda ukazuje na manju sredinu i/ili prisne odnose sa sveštenim licem.
Kada govorimo o uzrocima smrti, često se radi o pretpostavkama, ili samo simptomima, a ne o stvarnoj dijagnozi bolesti koja je dovela do smrti. Razlog verovatno leži u tome što su podatke upisivali sveštenici koji nisu bili medicinski obrazovani i to na osnovu izjava članova porodice, a ne na osnovu mišljenja lekara, ili patologa koji je pregledao posmrtne ostatke. Dodatno je otežavalo situaciju što je u to vreme postavljanje dijagnoze predstavljalo izazov čak i za iskusne lekare. Često su se navodili simptomi bolesti, a ne pravi uzroci smrti, što dovodi do poteškoća ukoliko se istražuje zdravstveno stanje stanovništva, jer opšti simptomi kao npr. glavobolja, povišena temperatura, slabost i pospanost mogu ukazati na ceo spektar različitih bolesti, za razliku od specifičnih simptoma. Tako se, na primer, groznica mogla javiti kao simptom malarije, prehlade, tuberkuloze ili bilo kakve upale, atrofija je mogla značiti degeneraciju mišića zbog starosti, a mogla se javiti i kao posledica dugotrajnih bolesti kao što su maligne bolesti, ili razne vrste tuberkuloze, takođe više različitih bolesti su mogle prouzrokovati stomačne bolove, itd. Postoje i nedoslednosti u nazivima bolesti, kada su iste bolesti različito nazivane, npr. tuberkuloza, ektika, jektika, hektika, suva bolest, sušica, verem, itd. Za neke bolesti su upisani arhaični nazivi koji se u savremenoj medicinskoj terminologiji više ne upotrebljavaju kao npr. gušobolja za difteriju, srdobolja za dizenteriju, šklopci za epilepsiju ili čuma za kugu.
Naslovi rubrika za uzrok smrti na različitim jezicima upisa:
| Crkvenoslovenski: | Болѣзнь ѝлҋ рόдz смéрти; |
| Latinski: | Infirmitas; |
| Morbus; | |
| Morbus sive aliud genus mortis; | |
| Mađarski: | Halálának oka; |
| (Halott) Nyavalyája; | |
| Betegség, vagy a halálnak más neme; | |
| Betegség vagy a halál egyéb oka; | |
| Betegség neme, mellyben meghalt; | |
| Betegség v. halál oka, a halotti láttamozása szerint; | |
| Betegség és halálnem a halotti kémlet szerint; | |
| Nemački: | Krankheit oder andere Todesart; |
| Krankheit und Todesart nach Ausweis der Todtenbeschau; | |
| Krankheit oder Todesursache nach Ausweis der Todtenbeschau. |
Trojezični tabelarni pregled naziva bolesti u crkvenim matičnim knjigama umrlih do 1895. godine:
Izvori i literatura:
1. AV, F. 402, Zbirka matičnih knjiga Vojvodine, matične knjige umrlih.
2. Leontina A. Kerničan, Razvoj terminološkog korpusa farmaceutske struke i njegove specifičnosti, doktorska disertacija, Filološki fakultet, Beograd 2016.
3. Saša Senjanin, „Zarazne bolesti i smrtnost djece u župi Đurđevac od 1912. do 1918. godine na temelju matičnih knjiga umrlih”, Podravina, br. 17, Koprivnica 2018.
4. Orvosi Hetilap, Honi s külföldi gyógyászat és kórbúvárlat, Pest, 1857–2019.
5. Erdős Ferenc, „Fejér vármegye alispánjainak éves jelentései 1872–1890 – Szómagyarázatok”, Fejér Megyei Történeti Évkönyv, 24, Székesfehérvár 1998.
6. Magyar néprajzi lexicon, I–V, Akadémiai kiadó, Budapest, 1977–1982.
7. https://macse.hu/society/betegsegek.php (3. 2020).